- Autor: Mi­ro­slav Fi­li­po­vić

Oni­ma ko­ji ni­ka­da ni­su ču­li za Ro­ja Or­bi­so­na vi­jest da taj po­pu­lar­ni mu­zi­čar usko­ro kre­će na tur­ne­ju po Ve­li­koj Bri­ta­ni­ji ne go­vo­ri mno­go. Tek ka­da im ka­že­te da je pje­vač plač­lji­vog gla­sa, či­ju su pje­smu ,,Oh Pretty Wo­man’’ si­gur­no ču­li bar jed­nom umro pri­je 30 go­di­na, va­ša će opa­ska i kod njih po­bu­di­ti pa­žnju.
Mo­že­te im ta­da spo­me­nu­ti i da je Ro­ni Džejms Dio, ta­ko­đe pre­mi­nu­li pje­vač gru­pa ,,Rejn­bou” i ,,Blek Sa­bat”, kra­jem pro­šle go­di­ne za­po­čeo tur­ne­ju pred­vi­di­vog na­zi­va ,,Dio Re­turns”. I Or­bi­son i Dio ni­su, na­rav­no, ne­kim ču­dom do­slov­no vas­kr­snu­li, jer tu bi vi­jest za­si­gur­no re­gi­stro­va­li i oni ko­ji za po­me­nu­tu dvo­ji­cu ni­ka­da ni­su ču­li. Na tur­ne­ji su, na­i­me, nji­ho­vi ho­lo­gra­mi, ko­ji ih, kao u Or­bi­so­no­vom slu­ča­ju, odr­ža­va­ju u ži­vo­tu i de­ce­ni­ja­ma na­kon smr­ti.
Na Su­per­bo­u­lu, ame­rič­kom fud­bal­skom spek­ta­klu odr­ža­nom pri­je de­se­tak da­na u Mi­ne­a­po­li­su, ži­vu­ća pop zvi­je­zda Dža­stin Tim­ber­lejk upri­li­čio je na­stup s po­koj­nom pop me­ga-zvi­je­zdom Prin­com, ko­ji je ta­ko u svom rod­nom gra­du ta­ko­đe oži­vio u tro­di­men­zi­o­nal­nom ho­lo­gram­skom ob­lič­ju. Za raz­li­ku od Or­bi­so­no­vog si­na i Di­o­ve udo­vi­ce, ko­ji su us­hi­će­ni scen­skom re­a­ni­ma­ci­jom svog oca, od­no­sno mu­ža, Prin­co­va po­ro­di­ca ni­je bi­la ni­ma­lo odu­še­vlje­na nje­go­vim ,,usta­ja­njem iz gro­ba”, bu­du­ći da je on sam još za ži­vo­ta pre­zi­rao ta­kvu vr­stu us­kr­snu­ća.
No, ko pi­ta fa­mi­li­ju, fa­no­vi su va­žni­ji. Ho­lo­gram­ski iden­ti­te­ti pre­mi­nu­lih zvi­je­zda, ko­je kre­i­ra­ju i či­ja pra­va po­sje­du­ju broj­ne kom­pa­ni­je u tom sku­pom, ali i uno­snom bi­zni­su, sve su po­pu­lar­ni­ji, jer li­sta pre­mi­nu­lih pop zvi­je­zda iz go­di­ne u go­di­nu ne­u­mit­no bi­va sve du­ža. Sje­ti­mo se i da je bla­že­no­po­čiv­ši El­vis Pri­sli ot­pje­vao du­et s Se­lin Di­on u fi­na­lu ,,Ame­rič­kog ido­la” 2007. go­di­ne, a le­gen­dar­ni ame­rič­ki re­per Tu­pac Sha­kur spek­ta­ku­lar­no je ,,oži­vio” i na­stu­pio na fe­sti­va­lu ,,Co­ac­hel­la” 2012. go­di­ne, de­ce­ni­ju i po na­kon što je ustri­je­ljen na uli­ci.
Či­ni se da u bu­duć­no­sti, ko­ja je u ne­ke di­je­lo­ve svi­je­ta već odav­no sti­gla, vi­še ne­će­mo zna­ti ni ko je živ, a ko mr­tav. Gdje god se čo­vjek okre­ne, slav­ni mr­tva­ci usta­ju iz gro­bo­va, do­ka­zu­ju­ći te­zu da je u in­du­stri­ji za­ba­ve smrt tek us­put­na ne­zgo­da u ka­ri­je­ri. U stva­ri, smrt je uno­san bi­znis, a po­me­nu­ta in­du­stri­ja u di­gi­tal­nom do­bu ne ži­vi sa­mo od kla­sič­nih me­mo­ra­bi­li­ja, ,,tri­bu­te to” kon­ce­ra­ta i re­i­zda­nja sta­rih al­bu­ma pre­mi­nu­lih zvi­je­zda, već i od nji­ho­ve re­a­ni­ma­ci­je.
Ho­lo­gra­mi ne nu­de sa­mo ilu­zi­ju ži­vo­ta mr­tvih, ne­go i ilu­zi­ju sa­me smr­ti. Smrt je vr­lo živ seg­ment po­pu­lar­ne kul­tu­re, ko­ja nam is­po­ru­ču­je ne sa­mo pri­ču o be­smrt­no­sti umjet­ni­ko­vog dje­la, već i sa­mog umjet­ni­ka. Hri­šćan­ski mo­tiv us­kr­snu­ća u vir­tu­el­noj stva­r­no­sti da­na­šnjeg post­hu­ma­nog dru­štva do­bio je po­sve no­vu di­men­zi­ju. Di­gi­tal­no us­kr­snu­će pre­mi­nu­lih pje­va­ča (s mr­tvim glum­ci­ma to je, ipak, te­že iz­vo­dlji­vo) sa­da je već dio uta­ba­ne sta­ze ko­jom ide glo­bal­na in­du­stri­ja za­ba­ve. Smrt se eks­plo­a­ti­še i na njoj se za­ra­đu­je, a mr­tve pop-zvi­je­zde su i da­lje ,,funky” i ,,sexy”.
A s ove stra­ne ži­vo­ta ušli smo u raz­do­blje ka­da bi­o­lo­ška ne­u­mit­nost su­sti­že he­ro­je na­še mla­do­sti. Ge­ne­ra­ci­je ko­je su od­ra­sta­le 70-ih i 80-ih go­di­na pro­šlog vi­je­ka su­o­ča­va­ju se sa smr­ću pje­va­ča, glu­ma­ca, pi­sa­ca... ko­ji su obi­lje­ži­li nji­ho­ve for­ma­tiv­ne go­di­ne. Či­ta­va jed­na era pop-kul­tu­re je na iz­di­sa­ju i, bez ika­kvih zlo­kob­nih pri­mi­sli, va­lja zna­ti da će u idu­ćih de­se­tak go­di­na s ovog svi­je­ta oti­ći ve­ći­na onih (pre­o­sta­lih) ko­ji su nas svo­jim stva­ra­la­štvom od­re­di­li i lič­no i ko­lek­tiv­no.
U po­sled­njih ne­ko­li­ko go­di­na umr­li su Dej­vid Bo­u­vi, Princ i Majk Džek­son i Le­o­nard Ko­en. Oti­šli su i Mar­qu­ez i Mir­ko Ko­vač i Gin­ter Gras. Ne­ma vi­še me­đu ži­vi­ma ni B.B.Kin­ga, Čak Be­ri­ja, Ro­dže­ra Mu­ra, Mu­ha­me­da Ali­ja... S na­ma vi­še ni­su i Um­ber­to Eko, Esma Re­dže­po­va, Sem Še­pard, Hju Hef­ner... Umr­li su Pr­le, Smo­ki, Ba­ta i Bo­ris. I Ar­sen i Ke­mo. Od­la­zak ju­na­ka na­ših mla­do­sti (na­mjer­no pi­šem u mno­ži­ni, jer niz je ge­ne­ra­ci­ja za­hva­će­nih tom zvje­zda­nom ko­ro­tom) do­kaz je i na­šeg sta­re­nja.
U pop­kul­tur­nom sa­zvi­je­žđu smrt je, ka­ko re­koh, us­put­na ne­zgo­da, ne­što po­put is­teg­nu­ća mi­ši­ća. Bli­žnji će osje­ti­ti nji­hov fi­zič­ki iz­o­sta­nak, ali in­du­stri­ja sla­ve i be­smrt­no­sti već je to­li­ko teh­no­lo­ški moć­na da mr­tve odr­ža­va u ži­vo­tu i iz njih cr­pi no­vu kre­a­tiv­nu ener­gi­ju. U glo­bal­nim ko­or­di­na­ta­ma ži­vot po­sli­je smr­ti na­sta­vlja se u bes­pu­ći­ma vir­tu­el­nih stvar­no­sti i ho­lo­gram­skim ilu­zi­ja­ma. U na­šim lo­kal­nim ko­or­di­na­ta­ma još uvi­jek smo ne­ka­ko pri­ze­mlje­ni­ji, ne­vir­tu­el­ni.
Zna­mo da Lju­bi­ša Sa­mar­džić vi­še ne­će glu­mi­ti, a Ar­sen kom­po­no­va­ti i pje­va­ti čak ni ho­lo­gram­ski. Na­ri­če­mo nad smr­ću bli­žnjih ju­na­ka i ido­la. Nji­ho­ve smr­ti do­ži­vlja­va­mo ži­vot­ni­je, tra­gič­ni­je i bez­nad­ni­je. Kad ode, na­ma ne­do­sta­je opi­pljiv čo­vjek, ne la­se­r­ski ho­lo­gram.
Al Ja­ze­e­ra